ООРП

ООРП је скраћеница за Организацију за остваривање репрографских права у Србији. Сврха постојања ООРП јесте остваривање колективних ауторских права, а власници тих ауторских права су књижевници, преводиоци, издавачи.

Плаћајући ауторска права увозници техничких уређаја којима се могу умножавати ауторска дела издата у штампаној форми и они који врше услуге фотокопирања помажу опстанак писаца, преводилаца, издавача, укратко, омогућавају опстанак књиге у Србији.

Тарифа по којој се колективна ауторска права плаћају није никакав намет или порез, то је праведна надокнада за употребу ауторских права писаца, преводилаца, издавача, баш као што та иста права плаћате купујући биоскопску карту или улазницу за фудбалску утакмицу.

У деветнаестом веку и до Другог светског рата издавачи, писци, преводиоци помагани су оснивањем задужбина, претплатом пренумераната за књиге које ће бити издате. Тако је Вук Стефановић Караџић издао Српски рјечник 1818. године, тако је настала и опстала Српска Књижевна Задруга.

Након Другог светског рата, нова социјалистичка власт је имала свој начин да се брине о књизи – та власт је финансирала књигу и културу “одозго”, учинивши је доступном свима, али је то имало своју идеолошку цену.

У периоду транзиције деветнаестовековни модел финансирања књиге је већ давно био нестао, социјалистички више није функционисао. Приближавајући се европским вредностима и моделима управљања, Србија је усвојила европски модел законодавства у области ауторских права, и он је кроз наплату колективних ауторских права начин да се подржи књижевност, преводилаштво, издаваштво.

Да ли је потребно говорити о томе колико су наши најталентованији писци, песници, преводиоци угрожени? Колико је наших писаца живело и умрло у беди?

Да ли је потребно нагласити колико је тешко власнику издавачке куће у Србији да одржи своју књижару поред ланаца робних кућа, парфема, спортске опреме, када цене закупа некретнина вртоглаво скачу? Што је земља мања, и што је публика која купује књигу малобројнија, то је издаваштво угроженије. А од издаваштва не живе само књижари и издавачи, већ и аутори – они који, речено фабричким речником, чине производњу – књижевници и преводиоци. Онолико колико је јако издаваштво, јака је и књижевност једне земље. А земља без књижевности јадна је – то је знао Доситеј, Вук, па и књаз Милош Обреновић који је Вуку омогућавао да књиге “печати” и када је овај критиковао његову власт.

Они који се баве књижевношћу у Србији схватили су да могу да опстану само уједињени.

Зато су удружења књижевника, удружења преводилаца и удружени издавачи основали заједничку организацију за наплату репрографских ауторских права – ООРП. Сличне организације постоје у европским земљама као што су Белгија, Немачка, Словачка, Бугарска, БиХ и многе друге. Постоји и велика и важна међународна организација удружених организација за наплату ауторских права – ИФРО. Она се стара на међународном плану да аутори и издавачи буду заштићени. Та заштита се не односи само на финансије, већ и на морална права аутора и издавача. Она је важан сабеседник Европске Уније и њеним органима који се баве креативном индустријом, а то се нарочито видело 2018. и 2019, у борби аутора и власника ауторских права са гигантима као што су Гугл, Епл, Амазон, Фејсбук.